„Nevidljivi porezi“ kao instrument fiskalne politike

Kriza javnih finansija u Evropi postaje sve teža i za sada se rešava kombinacijom rezova troškova i „nevidljivim povećanjem poreza“.

Francuska vlada je npr pre neki dan saopštila da će deficit ove godine premašiti 5% BDP-a. Da bi se deficit vratio u okvir od 3% tokom naredne četiri godine treba pokriti rupu u budžetu od ogromnih 44 milijarde godišnje. Ovo je plan:

€7.1 mrd: zamrzavanje plata javnog sektora, socijalnih davanja i poreskih pragova

€9.9 mrd: kampanje protiv poreskih prevara, smanjenje olakšica, uvođenje solidarnog dodatka za bogate i nove takse

€5 mrd: smanjenje zdravstvenih troškova kroz veće učešće pacijenata i zamrzavanje nekih usluga

Ostalo: ukidanje dva državna praznika, spajanje agencija, zamrzavanje zapošljavanja.

Ne treba ni pominjati kako na ovo reguje opozicija koja zahteva još veća davanja, a ne njihovo smanjenje.

Vlasti u Britaniji, Nemačkoj pa i u manjim državama imaju slične probleme, najava većih troškova za vojsku nikako ne pomaže ispunjavanju predizbornih obećanja. Građani traže veće plate, firme pomoć, a tržišta fiskalnu disciplinu. U toj klopci, države ređe posežu za otvorenim povećanjem poreza, jer je to politički neodrživo. Umesto toga, okreću se „nevidljivom povećanju poreza“ – merama koje balansiraju budžet bez formalnog menjanja poreskih stopa.

To se postiže kroz:

– zamrzavanje poreskih pragova, tj razreda za oporezivanje: građani ulaze u više poreske stope usled inflacije;

– ukidanje poreskih olakšica i subvencija;

– uvođenje ili povećanje raznih taksi, naknada i akciza;

– cenovnu korekciju usluga javnih preduzeća, bez formalnog rasta poreza.

Upravo način na koji se ove mere donose čini ih „nevidljivim“: ne kroz zakon o budžetu, niti kroz poreske zakone o kojima raspravlja skupština. Umesto toga, one se donose uredbama vlade, odlukama ministarstava, cenovnicima javnih preduzeća, ili čak instrukcijama poreske uprave. Građani ih ne prepoznaju kao porez, ali njihov novčanik to oseti.

U Srbiji bi sličan scenario (npr usled izostanka predviđenog rasta prihoda) verovatno imao istu dinamiku. Fiskalna kriza ne bi se rešavala direktnim povećanjem poreskih stopa, već „tehničkim“ merama: ukidanjem olakšica i subvencija, rastom lokalnih taksi i parafiskala, većim akcizama i cenama usluga, uz minimalnu javnu raspravu.

Istovremeno, zadržavanje viših kamatnih stopa Evropske centralne banke koje je verovatno, svakako bi uticalo na Srbiju: skuplje zaduživanje i za državu i za građane, rate kredita su visoke, refinansiranje se komplikuje.

Važno je da se javna i stručna rasprava ne fokusiraju samo na „zvanične“ poreske promene, već i na ove tihe regulatorne mehanizme koji mogu biti sve češći oblik fiskalne politike.

*Na ilustraciji nesvakidašnja scena: ministarka finansija Velike Britanije gorko plače tokom celog izlaganja premijera u parlamentu sa sve suzama koje se kotrljaju. Kažu da je bilo nešto privatno, i da ne napušta funkciju. Partija i premijer imaju trenutno jedan od najgorih rejtinga u istoriji.

Izvor: video Reuters