SAM SI KRIV (BELEŠKA)

Jedan od najčešćih kamena spoticanja računovođama u primeni Zakona o PDV je određivanje prometa iz oblasti građevinarstva. Građevinarstvo je delatnost u kojoj važe specifična pravila oporezivanja prometa dobara i usluga.

Dva su osnovna razloga koja nas umesto da taj kamen preskočimo ili zaobiđemo uvek dovedu do spoticanja.

Prvi razlog je komplikovan i pogrešan način uređivanja ove oblasti koji je izabrao zakonodavac.

Drugi je nemoć da se suočimo sa sopstvenim neznanjem i delegiramo zadatke.

Od kada je počela primena pravila da se poreskim dužnikom za promet dobara i usluga iz oblasti građevine smatra primalac dobara i/ili usluga, ova pravila su menjana nekoliko puta. Na početku je ovo pravilo bilo rezervisano samo za promet između investitora i izvođača, a naknadno na sve promete bez obzira na tzv “lične karakteristike prodavca i kupca”. Ova izmena je vratila PDV pravila na osnovne principe, ali nije rešila mnoštvo problema u praksi, već je proširujući krug onih koji ovo pravilo primenjuju dovela do još veće zbrke.

Konfuzija, a ponekad i besmislenost primene ovakvih pravila postali su očigledni kada se shvatilo da je ovaj teško primenljivi izuzetak postao problem skoro svakom PDV obvezniku.

Naknadnim izmenama uvedena je novčana granica, pa se ova pravila primenjuju na promete čija je vrednost preko 500.000 dinara. Time je bar sužen krug obveznika koji se spotiču o loša pravila. To je bila potrebna ali ne i dovoljna intervencija.

Ono na čemu nije intervenisano, a predstavlja najveći problem u primeni jeste postupak određivanja „delatnosti“ koja se smatra prometom iz oblasti građevine.

Od uvođenja pravila za oporezivanje građevine, zakon se oslonio na određene šifre delatnosti prema Klasifikaciji delatnosti. Samo na prvi pogled ovo može delovati logično. Klasifikacija delatnosti je doneta za potrebe statistike i primenjuje se pri upisu delatnosti u registre (APR) i u naučnoistraživačkom i analitičkom radu. Za te potrebe je možda dobra i dovoljna, ali za poreske potrebe je daleko od optimalne.

Oslanjanje na jedan takav “stub” prilikom utvrđivanja poreskog tretmana nekog prometa, jednako je rizično kao kada bi građevinari nabavljali potreban materijal i izvodili radove isključivo prema ekonomskom elaboratu, a ne prema građevinskim uzusima. Sve će delovati dobro, moguće i lepo – dok se ne sruši. A da se ne bi srušilo, intervenisaće se raznim krpljenjima i podupiranjima. U primeni pravila o građevini ti podupirači su hiljade mišljenja ministarstva koja su data. Ona su nemi svedoci nesavršene regulative.

Sa tako nejasnim i teško primenjivim propisom možda bi se nekako i nosili, da ovu igru ne komplikuje i drugi razlog spoticanja.

Kako su te nesrećne šifre iz pomenute, zalutale Klasifikacije delatnosti ugrađene u poreski propis, nekako je zaživelo pravilo da opredeljivanje da li se za pojedine promete primenjuju poreska pravila o građevini, pada na pleća računovođa.

I upravo taj momenat kada su  računovođe počele da razvrstavaju određene promete po šiframa iz klasifikacije delatnosti je najsporniji.

Ni meni nije baš najjasnije ko je najodgovorniji za ovu rđavu podelu uloga, ali deluje da odgovornost dele i računovođa i klijent.

Cilj ovog osvrta na mučnu situaciju sa PDVom u građevini nije samo izražavanje nezadovoljstva, već i sugestija da se vratimo na pravi put.

Utvrđivanje poreskog tretmana prometa iz oblasti građevine je multidisciplinarni zadatak, koji se sastoji iz nekoliko koraka:

PRVI korak je utvrđivanje da li se promet vrši između evidentiranih obveznika PDV-a.

DRUGI korak je utvrđivanje vrednosti prometa.

Ova dva koraka jesu u okviru znanja računovođe i dobro je to prepustiti njima.

TREĆI korak je utvrđivanje da li se radi o prometu koji se može svrstati u neku od šifara delatnosti iz klasifikacije. Njega treba prepustiti građevincima.

Poznavaje suštinskog značenja termina koji se koriste u klasifikaciji kao što su na primer: arhitektonsko projektovanje, električna signalizacija, mostovi za uzdignute autoputeve, kolektori, crpne stanice, ustave, vodovi, električni signali, rashladni tornjevi, fundiranje i slično ne spada u domen ekonomskih niti pravnih, već isključivo inženjerskih znanja.

Treba imati na umu da radovi koji se ugovaraju i izvode nose bezbroj naziva i ti nazivi najčešće nisu identični delatnostima iz Klasifikacije. Potrebno je svrstati ih u neku od fijoka Klasifikacije. Da li je realno očekivati da je računovođa kompetentan za ovako nešto?

Poveriti tumačenje inženjerskih pojmova računovođama je duboko pogrešan korak.

Sa druge strane, računovođe moraju da imaju svest o svojoj odgovornosti i sopstvenom (ne)znanju pa da jasno razgraniče šta od klijenta treba da traže kao informacije. Jedna od već obrađenih informacija koju treba da dobiju od klijenta je u koju šifru delatnosti se razvrstavaju ugovoreni ili izvedeni radovi. Ovo treba da opredeli klijent, projektant, nadzorni organ ili bilo ko drugi ko ima potrebna znanja.

Tako sada imamo svakodnevne jadikovke knjigovođa kako je sve palo njima na pleća, a prihvatili su da odlučuju o stvarima koje nedovoljno poznaju. Sa druge strane klijenti su razočarani i optužuju knjigovođe za pogrešnu primenu propisa u slučaju problema.

U vojsci sam naučio važno pravilo postupanja. Zapravo, to su četiri pravila:

• ne mešaj se u poslove koje ne poznaješ;
• ako se i prihvatiš nekog posla za koji nemaš dovoljno znanja, ne donosi odluke;
• ako i doneseš odluku ne potpisuj je;
• ako je pak i potpišeš – sam si kriv!

piše: Aleksandar Vasić