Verujemo li statistici o javnim finansijama?

Može li se imati poverenje u statističke podatke o javnim finansijama?

Kao i uvek kada se radi o političkoj stvari pitanje je ko tumači podatke i u koju svrhu. Podsetimo se grčke situacije.

Dok se spremao ulazak države u zonu evra 2004. izveštavani su prihvatljivi deficiti (3%) i visina javnog duga. Širenje zone je odgovaralo i EU partnerima. To je bilo vreme poleta, Olimpijske igre, građani su dizali kredite.

Već 2004. je izvršena korekcija statistike u nepovoljnom smeru, tj priznato je nešto lošije stanje. Probijen je budžetski deficit od 3%, ali još nije delovalo opasno. Deficit je narednih godina narastao do 6%-7%, a temeljna korekcija računice se desila posle smene vlasti 2009.

Nova vlada je saopštila zaprepašćenim građanima da je deficit skoro 13% a javni dug preko 120%. To je praktično značilo bankrot države. Krenula je i svetska kriza. Tadašnja vlada, koja je otkrila zataškavanja dugova i minusa u budžetu, reformisala je državni statistički zavod, optužujući prethodni da je izgubio svako poverenje.

Grčka se i danas bavi štednjom i nije postigla ondašnji standard građana. Fiskalni podaci su posle 2009. bivali nepovoljniji ali prihvaćeni od međunarodnih faktora koji su i insistirali da statističkim zavodom upravlja nezavisan stručnjak sa internacionalnim iskustvom u finansijama (MMF).

E, upravo je taj direktor zavoda za statistiku kasnije jedini suđen i osuđen u vezi sa promenama kriterijuma o fiskalnim podacima. Nisu suđeni ministri i statističari od pre 2009. koji su sakrivali dug i kuvali povoljne izveštaje, ali je suđen i to za izdaju novi direktor koji je objavljivao surove podatke o stanju ekonomije. Narušio je državne interese i brukao državu jer je bez konsultacija slao rđave podatke Eurostatu (EU zavodu).

Čini mi se da se slične pojave lako mogu desiti i mnogim većim državama. Statistika nije jadna kriva po sebi, ali kada nastupi kriza i kada počne da se politički upotrebljava – gotovo je nemoguće saznati istinu.