Perspektive prekograničnog rada (BELEŠKA)

Ovo je period godine kada mnogi koji imaju mogućnost rada sa daljine pomisle kako bi bilo lepo raditi “sa plaže”. Digitalni nomadi – stvaraoci nevezani za bilo koju teritoriju, sve su brojnija kategorija radnika.

Odvajanje rada od kancelarije i uopšte od tradicionalnog “mesta rada” je sjajna pogodnost za one koji mogu da dobro prihoduju samo uz pomoć kompjutera, ali je noćna mora za oporezivanje.

Kada je ustanovljen plemeniti princip slobode kretanja i traženja posla nije se predviđalo da bi radna aktivnost (stvaranje vrednosti za poslodavca ili klijenta) često mogla biti potpuno odvojena od mesta rada. Kod oporezivanja je pravilo da se porez ima platiti tamo gde se rad obavlja, tj stiče prihod od rada.

Ali gde se rad tačno obavlja ako je radnik slobodan da promeni nekoliko država tokom godine a nigde ne otvori kancelariju?

Brz odgovor na ovo pitanje je da jednostavnog odgovora nema. Svaka jurisdikcija može da traži svoj deo kolača i plaćanje poreza na dohodak koji je ostvaren na njenoj teritoriji. A i ne mora. Poreski propisi se razlikuju od države do države, kao što se i kulture i tradicija oporezovanja razlikuju.

Što je najgore, ako obavljate privrednu aktivnost u različitim državama sasvim je moguće da budete dvostruko oporezovani. I od matične države u kojoj imate stalno prebivalište i od države u kojoj ste u značajnijem periodu boravili i radili. Srećom, ova opcija je davno prepoznata pa su države između sebe uspostavile komplikovane bilateralne sporazume koji omogućuju da se izbegne dvostruko oporezivanje. Međutim, postupak dokazivanja gde je kome šta plaćeno, po kojem osnovu i za koji period uopšte nije jednostavan. Nemojte pokušavati da to sami izvedete. Poreske službe nisu vaši prijatelji, poreski savetnici jesu.

Šta ako je neko radio u tri ili četiri države tokom iste godine? Tek to komplikuje priču.

Plus, kompanija iz udaljene države za koju izvodite digitalne poslove može pasti pod udar lokalnih poreskih zahteva ukoliko se proceni da je trajno angažovala radnika koji iz svog stana radi u drugoj državi. Čak iako nije otvorila kancelariju niti na bilo koji način prijavila delatnost. Lokalna vlast procenjuje da li je digitalni radnik “nehotično uspostavio trajno poslovno sedište” date kompanije.

Shvatajući složenost problema Evropska unija predlaže pojednostavljenje propisa i za kompanije i za radnike. To bi se postiglo multilateralnim sporazumom o oporezivanju prekograničnih radnika.  On bi donekle zamenio stotine bilateralnih sporazuma o dvostrukom oporezivanju. Jedna od sadašnjih ideja je da države članice ne bi oporezovale zaposlenog ukoliko je na datoj teritoriji radio manje od 96 dana u godini. Ovaj period se otprilike poklapa i sa uobičajenom dužinom boravka (vize) za koji nije potrebno tražiti radnu dozvolu.

piše: Aleksandar Vasić