Dan poreske slobode (BELEŠKA)
Postoji nešto što se zove Dan poreske slobode. To bi bio dan u toku godine do kojeg je građanin radio da plati poreze, a posle tog datuma radi za sebe.
U bogatijim državama, koje po pravilu imaju najveće poreze, ovaj datum pada negde u maju, junu, pa čak i krajem jula u slučaju država sa najvećom javnom potrošnjom. To bi značilo da oko polovinu svega što steknemo dajemo državi.
U Srbiji bi ovaj datum bio negde u junu.
Ovu dosetku je lansirao jedan Amerikanac sredinom 20. veka a potom se njegovo računanje proširilo i na druge države. Metodologija izračunavanja je jednostavna: ukupna javna potrošnja (ili ponegde poresko opterećenje) jedne države se podeli sa bruto nacionalnim proizvodom, pa se pomnoži sa 365.
Ideja je da se prosečnom građaninu skrene pažnja na količinu novca koju država ubira i sa kojom rasplaže. Iako duhovit i ilustrativan, ovaj “praznik” je varljiv i proizvod je statistike. Često se koristi u argumentaciji da država treba da smanji pojedine uočljivije namete.
U stvarnosti ne postoji prosečan građanin, niti se makroekonomski brojevi direktno prenose na život prosečnog Žike i Pere.
Fakat jeste da savremene države zahvataju sve više i raspolažu sa sve većim udelom u trošenju ukupno stvorenog dohotka, ali to ne znači automatski da su građani sve siromašniji. Države su i bogatije nego ikada i mogu da daju više nego ikada. Pravo pitanje nije da li države uzimaju mnogo, već od koga uzimaju i kako troše uzeti novac.
I najvažnije: potpuna sloboda od poreza ne postoji čak ni u tih cca šest meseci godišnje. Porez se ima plaćati svih 365 dana u godini 🙂
piše: Aleksandar Vasić