Nije lako biti sam svoj računovođa (BELEŠKA)
Srbija je produžila kontrolu tj zabranu zapošljavanja u javnom sektoru za još tri godine. Ova mera traje već deset godina. Istovremeno, u ključnim sektorima nedostaje sve više zaposlenih.
Moguće je da će se naredna generacija čuditi šta je bilo sa njihovim prethodnicima da smanjuju broj zaposlenih u zdravstvu i prosveti u periodu kada su društvene potrebe bile sve veće i veće. Starija populacija zahteva više zdravstvene zaštite, obrazovni sistem sve više gubi snagu da odgaja mlade. Nedostaju inspektori u svim oblastima nadzora.
Zaposlenje kod najvećeg poslodavca – države ostaje komplikovano i sve manje privlačno. Budućnost rada u Srbiji je dakle “gig ekonomija”, tj tezgarenje na ograničenim i nestalnim radnim angažmanima. Sve ovo je još izraženije u najrazvijenijm državama gde se ceni da će za koju godinu skoro pola radno sposobnih raditi nestalne poslove.
Da za trenutak sklonimo temu nepotpunog ostvarivanja bitnih prava radno angažovanih. Meni je interesantno pitanje koje će se neminovno nametnuti – glatko i pravično oporezivanje privremenih, dopunskih i nestalnih poslova. Manji je problem ako neko radi jedan isti posao tokom dužeg vremena, npr pruža onlajn usluge preko platforme. Šta kada osoba radi tri različita posla i često ih menja u nejednakim i teško predvidivim periodima. Šta ako to nije marginalna praksa, već ogroman deo populacije tako zarađuje za život?
Nije svako rođen za preduzetnika, a ispada da će se pola populacije tretirati kao neka vrsta vlasnika malog, često menjajućeg biznisa. To će biti njihovo trajno životno stanje, a ne kratkotrajni angažman. U nas nije baš visoka finansijska i poreska pismenost, a potovo nije svako vičan da bude sam svoj računovođa. Treba znanja i truda da bi se pratili propisi, vodile redovne i precizne evidencije i procenjivalo da li trošak transporta, ishrane, opreme, telefona ima karakter poslovnog ili ličnog troška.
Deo ovih finansijskih i administrativnih tereta bi morali da podnesu poslodavci, ali tu je sad i problem: onaj koji realno daje posao (npr platforma za dostavu, ili za prevoz, intelektualne usluge) ne smatra sebe poslodavcem. Nekada je u ovom društvu vladao sistem “udruženog rada”. Preduzeće se, verovali ili ne, zvalo “organizacija udruženog rada”. Sa ukidanjem društvene svojine nismo hteli gazde i kapitaliste već “poslodavce”. Sad poslodavac neće da se tako zove, već je u pitanju marketinška operacija, “platforma” ili “aplikacija” koja tek ukazuje na prilike za zaradu svojim “partnerima”.
Najbolje je da se ovaj problem rešava tamo gde je i nastao: vratiti jasnoću trenutno zamućenom i nejasnom pojmu “radnika” tj “zaposlenog”. Kada radno pravni status budućih radnika bude bolje definisan – biće lakše i sa oporezivanjem.
piše: Aleksandar Vasić